Zovem se Tamara, imam 29 godina a moja priča je počela kao i sve druge, nažalost. U školi sam bila vukovac, završila sam četvrti stepen, imam pet godina radnog iskustva, normalne godine iza sebe. Kad je došao heroin, nije ostalo ništa normalno. Nisam počinjala sa travom ili ekstazijem, već sam odmah probala heroin što je bila potpuna propast u samom startu. Ispočetka je bilo ono, znaš, dođi jednom dobićeš džabe, drugi put džabe, treći put džabe, a četvrti put dolaziš sam. Tu već počinje zavisnost koje uopšte nisi svjestan. Prvi put sam probala kada sam imala samo 17 godina...

Znači da si od tada konstantno na igli...
Pa ne baš tako, ali recimo da sam u posljednjih pet godina konstantno. Trenutno koristim terapiju, pijem heptanon, ali sve to ide jako teško.

Kako se snalaziš za sve što ti je potrebno?
Svaki dan moraš razmišljati da nekako namakneš 20-30 maraka, za heroin prije svega, pa ako nešto ostane ostane. Ali to ne ide nikako. Situacija je kritična u cijeloj državi, posebno za nas. Što se tiče heroina ja sam prvi put poklekla nakon što sam bila silovana u Beogradu, četiri mjeseca sam provela u bolnici, izgubila sam dijete i svašta se nešto tu izdešavalo. Jedini spas, zapravo bježanje od istine i mene same je bila baš ta priča da uzmeš malo pa zaboraviš... Ali ne. Tako se samo širi agonija i još gore ti je poslije. Poslije toga sam prestala jedan period, ali je ponovo došlo društvo i to je to. Pokušavala sam stotinu puta pobjeći, otići odavde, ali od psihe nema spasa- ne možeš pobjeći od sebe.

Kakva je trenutno situacija sa heroinom?
Pa ulični gram, mada se to ne može nazvati gramom, to je 0,7 grama, košta od 50-70 maraka što zavisi od toga koliko si dobar s dilerom. Na ulici heroin nije heroin već hiljadu nekakvih mutljavina pa nikad nisi načisto da li ćeš se srediti i tako izbjeći krizu ili ćeš umrijeti ili će ti se možda desiti nešto na pola puta. Možeš pokupiti neku bolest ili se predozirati i sve na kraju završi tako da tebe nigdje nema. Poslije toga opet počinje agonija. Ja to više ne radim zato što mi je dobro, već samo da bih bila normalna, da bih mogla hodati, da nešto pojedem, da se obučem. Najgore je što sam ja u braku, a muž mi je takođe narkoman. Na početku smo se skontali da bi pomogli jedno drugom, ali je uvijek nakon toga sve gore jer jedno drugo povuče.

"Izgleda da niko iz Vlade ne posvećuje pažnju pitanju narkomanije. Često se čuju priče o tome kako je došlo u grad nekoliko kilograma heroina i brzo se pokaže da je to istina. Lanci kriminala ovdje sigurno postoje. Narkomanija se neće spriječiti zabranom kupovanja šprica, tako se samo bolesti još više prenose, nego hvatanjem glavnih likova umjesto dilerčića koji su i sami narkomani." Tamara

Kako nalazite pare za heroin? Radite li nešto?
Znam mnogo narkomana koji kradu, otimaju, pljačkaju, samo da dođu do fiksa. Ja to nikad nisam mogla raditi pa mi je jedino ostala prostitucija. Nije to klasična prostitucija, nego nađeš osobu koju moraš pročitati za par minuta i skontati da li kroz neku čvršću priču možeš izvući od njega neke pare, a da se izvučeš bez seksualnog kontakta. To ti je uvijek neizvjesno, jer nikad ne znaš kakav je taj neko ko želi biti s tobom. Kad neko skonta za šta ti trebaju pare, da ti je frka, počinju razna poniženja što ti nikako ne mogu objasniti. Kontaš u sebi, samo ovaj put jer te udara kriza, treba ti heroin, a kad sve prođe agonija počinje iznova. Trudim se ja da se isključim kad sam s nekim, da ne mislim na to, ali tu uopšte nema poštovanja, nema ničega. To jednostavno ne vodi ničemu.

Da bi se izdržavala, baviš se prostitucijom iako si u braku. Da li tvoj muž zna za to i kako reaguje na to?
Da, zna za sve. Koristim to što sam žensko i solidno izgledam, a uvijek ima ljudi koji nemaju vremena niti znaju za drugi način da dođu do žene nego razmišljaju: aj platiću, pa kako bude. Njemu je to cilj, a meni novac. Moj muž je svjestan da ima dva izbora: ili da se skine sa heroina ili da prihvati ono što mu se dešava. A ljubav je između nas dvoje herioin odavno potopio. Kad si sređen ne postoje osjećanja, sve je prividno, izgleda super a nema ničega.

Znači li to da ti isključivo zbavljaš kintu i izdržavaš oboje?
Pa, u većini slučajeva. Od nečega moram živjeti, a da nađem posao kao narkomanka u zemlji u kojoj većina mladih nema zaposlenje je ipak malo suviše teško. Kad si narkoman, obilježen si za cijeli život i rijetko ko može povući taj pečat sa tebe i obrisati ga. To ti je kao tetovaža, samo što se tetovaža može skinuti, a ovo nikako. Nas dvoje veže isključivo heroin. Pitanje je da ga nema da li bi uopšte bili zajedno. Pošto neće da se skida, ja neću da kradem, jedini način da zaradim je ovo što radim i zato se mora pomiriti s tim.

Šta je za tebe, nakon svih iskustava, heroin?
Bolest. Jedna vrsta đavola. Ko ga nije probao ne može ti reći kako ćeš se toga riješiti. I sve je u psihi čovjeka. Svi fizički bolovi mogu se izdržati, traju od 7-10 dana i nisam čula da je od toga neko umro, ali psiha čini svoje. Ti se skineš, kriza prođe, kreneš da kupiš cigarete, sretneš jednog narkomana, imaš u džepu nešto para i automatski se budi isti osjećaj, želiš to bez obzira što dobro znaš šta te čeka. Tako agonija ide u krug.

Koliko je ovisniku potrebno novaca ili grama tokom dana?
Mnogo. Da se izbiješ iz krize treba ti minimalno 25 maraka što je uličnih pola grama heroina. Dobar si par sati, nakon toga opet ista priča.

Znači trebaš dva-tri puta dnevno...
Pa da. Neki kažu da to zavisi od toga koliko si navučen, ali bio ti na deset ili 100 maraka heroina isti su bolovi, isto je sve. Pitanje je koliko ko može da izdrži. Lijekovi su skupi i uglavnom nedostupni što je pravi užas. Špricevi i igle su isto tako nedostupni, pa se širi hepatitis i SIDA jer narkoman u krizi ne bira sredstva. Ako mu njegov kolega koji već ima hepatitis ponudi špric, rijetko će ko sjesti i razmisliti kad mu je frka. Igla mu treba da se sredi, a sumnjam da će neko u pola noći otići do apoteke po špric (ako ih tamo ima) ili će uopšte imati snage da ode do apoteke. To je stvarno tako. Dođe ti trenutak kad nemaš snage ni za šta, ne možeš čak niz dva stepenika sići. Kad malo razmislim, uopšte ne znam na koji način svi ti ljudi dolaze do para i droge. Mogu zamisliti agoniju nekoga ko krade- moraš proći kroz zgradu, trebaš nešto ukrasti, pa to prodati, pa doći do dilera...

Kakav je kvalitet droge na ulicama?
Nikakav. Sad je opšti haos. Svega ima, svakakvih mikseva. Zato sam odlučila da se pokušam skinuti. Već 11 dana sam na heptanonu i vidjeću koliko ću izdržati. Ovo je do sada najduže što sam izdržala.

Najgora faza u tvom životu? Jesi li se nekad predozirala?
Nikad. Na sreću uvijek sam držala bar tu granicu. Jer da mi se to nekad desilo sumnjam da bi se našao neko da me odvede do bolnice, da me sahrani. I pored muža se osjećam potpuno sama i naučila sam da ti ljudi uglavnom okrenu leđa kad ti je najteže. Moj muž me izvukao sa ulice i neko vrijeme smo živjeli s njegovim roditeljima ali to nije funkcionisalo. Narkomani i normalni ljudi prosto ne mogu zajedno živjeti. Narkoman samo razmišlja kako će doći do heroina i kako će se srediti, sve ostalo je nebitno.

Na neki način narkomani nisu svjesni da se drogiraju. Kad vratim film i skontam šta mi se sve dešavalo i kako se sve to zaboravi, kontam da se to nije meni desilo. U krizi razmišljaš šta ti smeće koje uzimaš radi, pomišljaš da digneš ruku na sebe i skratiš muke sebi i drugima. Za sebe znam da bi meni skratilo muke jer nemam šta izgubiti, i mada nisam pesimista ne vidim se baš u budućnosti.

Zašto se ljudi počinju drogirati?
Narkoman uvijek ima izgovor. Porodične probleme, teško djetinjstvo, odrastanje sa roditeljima alkoholičarima ili bez roditelja kao što je moj slučaj. Ali ne mogu shvatiti ljude koji imaju savršene porodične uslove, znam dosta narkomana po Banjaluci koji imaju svoj auto, svoj stan, mjesečna primanja... imam kolegu koji je skoro ugradio implant i za nagradu dobio najnoviji mobilni telefon, dva auta da se služi s njima, svaki dan dobija 30 maraka da s djevojkom potroši i stvarno mi nije jasno da takav život možeš upropastiti heroinom. To je đavo i niko ga ne treba probati. Prvi put je lijepo, čak i povraćanje. Ne povraćaš kao kad si pijan pa dušu hoćeš da povratiš, nego povraćaš a lijepo ti je.

Kada bi planirala budućnost, kako bi ona izgledala?
Savršeno! Nisam nešto prohtjevna. Voljela bih da imam mogućnost da zaradim za svoj dom uz pomoć osobe s kojom bih živjela. Ogroman broj mladih u Banjaluci je nezaposlen, ne znaju šta će sa sobom i zato ima toliko mnogo narkomana. Djecu obožavam i imam utisak da bi sve bilo drugačije da imam dijete. Ne pucam na Havaje nego na nešto najosnovnije, ali znaš koliko mi treba da dođem do tog osnovnog, kamoli do većih stvari.