Kanarinaclendija

Poštovati standarde nije nimalo jednostavno. To uvi|amo svaki put kad pripremamo novi broj. Neki bi sad radili malo ovako, drugi put potpuno drugačije. A bez standarda ne može.

Dobro, može, ali tad svojevoljno pristaješ da ne budeš dio svijeta koji poštuje me|usobno prihvaćene kodekse. Stavljaš se u karantin. Kao kanarinac. Svojevoljno se izoluješ.

Kad se malo osvrnemo, izolacioni sportovi nam jako dobro idu. Običnim gra|anima, mladima i starima, a posebno onima na vlasti. Vlastoljupci mnogo strahuju od otvorenosti.

Otvorenost je po njima znate, opasna. Ko zna šta sve tamo ima.

Sem toga, u prilično bajkovitoj kombinaciji, može se pojaviti neko ko je bolji od njih da ih ukloni. Da ostanu bez posla, da tako kažem, nezaposleni.

Potonjih u ovoj zemlji ima suviše. Daleko iznad praga izdržljivog. No, izgleda da to nikoga pretjerano ne brine. ^ak ni nezaposlene. Jer biti zaposlen, čuda li, znači raditi.

Tražiti posao tako|e znači, raditi. Planirati budućnost, živjeti normalno, biti otvoren- sve ovo podrazumijeva neki rad.

A nama to s radom ne ide baš najbolje. Mi bi da imamo potaman, i da, ako ikako može, ne radimo. Kao kanarinac.

Sprovo|enje standarda (ako je potrebno i čeličnom rukom) znači približavanje svijetu, odustajanje od samoizolacije, osloba|anje od stega kaveza.

Stega redakcije, sela, grada, države.

Stega sopstvene nemoći.

Sinisa